BEOGRAĐANIN FILIP ISKRENO O ŽIVOTU NA KRUZERU: RADIO SAM 330 SATI MESEČNO, A ONO ŠTO SAM TAMO SHVATIO O SRBIMA JE OČARAVAJUĆE!

I nakon velikog iskustva u inostranstvu i loše perspektive u Srbiji smatra da se uvek treba vratiti.

Foto: Profimedia

Seneka je jednom rekao: “Ako čovek ne zna prema kojoj luci plovi, nijedan vetar neće biti povoljan”. Filip Mirković se nije vodio ovom izrekom. Kao i mnogi mladi koji odlučuju da Srbiju napuste u potrazi za boljom zaradom, Filip je odlučio da svoju mirnu luku zameni pučinom i tako već sedam godina.

Radeći u beogradskim hotelima, slušao je dogodovštine sa brodova svojih kolega, koji su od zarade uspeli sebi da obezbede stan, ali i steknu neprocenjivo iskustvo u hotelijerstvu. Sa 23 godine, pre devet godina, odlučio je da ode na brod.

“Jedno jutro sam se probudio i rekao sebi: “Ovde mi je dobro gde sad radim, ali celu platu potrošim do 15. u mesecu i ne želim više da životarim”. Našao sam agenciju u Zagrebu preko interneta, poslao im CV, u roku od mesec dana zakazali su mi intervju za poziciju pomoćnog konobara u jednoj kompaniji.

Intervju je trajao pet minuta. Nakon mesec dana javili su mi da je ukrcavanje u julu u Vankuveru. Tada nisam ni znao gde je Vankuver”, priseća se ovaj Beograđanin.

Rad na brodu počeo je kao pomoćni konobar. Restoran je zatim zamenio recepcijom. Nakon tri ugovora postao je supervizor recepcije, a onda i konsijerž i na kraju konsultant prodaje.

“Taj prvi dan i ulazak na brod dva puta veći od Titanika, koji prima 2.400 gostiju i ima 800 članova posade, nikada neću zaboraviti. U terminalu me je sačekao kolega iz mog odeljenja koji je bio zadužen za mene.

Vode vas prvo do kabine, zatim dobijate instrukcije u slučaju opasnosti, pokažu vam gde ja vaš čamac za spasavanje. Nakon toga idete po uniformu, imate ručak, obavezan trening o zvučnim signalima, mali odmor i odmah se kreće na posao.“

Kako izgleda rad na brodu?

Iako je znao šta ga na brodu čeka, priznaje da je rad na toj poziciji bio težak kako fizički tako i psihički.

“Restoran je primao 1.200 gostiju, dobio sam svog, nadređenog, konobara, a kako se moj sto nalazio na ulasku u restoran, do kuhinje mi je trebalo kao da putujem od Vukovog spomenika do Grocke.

Nosio sam tanjire i do 20 kg težine na rukama, jer je brza usluga bila ključna, za Amerikance presudna, jer oni hoće sve i odmah i ne vole da čekaju. Nakon mesec dana ušao sam u štos i rekao sam sebi:

Šta je tu je, moram da izguram’. Radio sam u proseku 10-12 sati dnevno sa pauzama i na kraju meseca, kada pogledate time card i vidite da ste radili 330 sati, ne bude vam dobro“.

“Bilo je uzbudljivo izaći napolje i videti prelepe pejzaže Aljaske, ali vam se onda ne vraća na brod, jer znate da vas čeka smena. Osećaj nostalgije je nešto što ni najgorem neprijatelju ne bih poželeo. Imao sam nekada osećaj kao da me je ceo svet napustio. U takvim trenucima poželiš da sretneš čak i one ljude sa kojima ste se posvađali ili prekinuli kontakt bez ikakvog razloga.“

Kako se nakon isteka prvog ugovora vratio kući, pronašao je posao u Beogradu, ali sa platom od 300 evra nema perspektivu. Zahvaljujući drugom ugovoru dobio je priliku da obiđe Mediteran i Bliski istok.

“Ovde su gosti bili pretežno Englezi koji su za bakšiš čuli samo u američkim filmovima. Kako je meni plata zavisila od bakšiša, ispada da sam goste služio za džabe. Sve je bilo, što kažu Englezi, ‘lavli lavli’, ali para nigde.“

Zbog toga je rešio da aplicira za posao recepcionera. Svaka sledeća pozicija donosila mu je bolji posao, bolju platu i povlastice. Status oficira mu je pružao mogućnost da koristi restoran za goste, odlazi na ture i ima plaćen odmor.

“Bilo je najrazličitijih žalbi, od ‘zašto nemate 24-karatno zlato u butiku nakita’, ‘nismo zadovoljni masažom’, do ‘zašto sunce ne sija’. Radili smo rezervacije restorana, bukirali ekskurzije i pružali informacije o lukama. Ovlašćenja koja smo imali bila su znatno više od običnog recepcionera u hotelu. Dok sam radio kao konsijerž imao sam od 200 do 400 svojih gostiju.“

Za sedam godina rada na kruzeru obišao je Severnu Ameriku, Aljasku, Sredozemlje, Baltik, Bliski istok, Južnu Aziju i Latinsku Ameriku. Od svih mesta izdvaja San Dijego, Maltu i Singapur, gde bi, kako kaže, voleo da živi kada ode u penziju. Sledeće godine su u planu Australija, Novi Zeland i Havaji.

Neobičnih i nezgodnih situacija je svakako bilo, pa onu “sto ljudi, sto ćudi“ potvrđuje i sam. Odakle da počne, pita.

“Jednom smo kasnili u Sent Tomas i umesto da stignemo u 10 sati, tamo smo bili u 14 časova, četiri sata kasnije. Gosti se pobunili, traže da im se novac refundira… Usred te gužve, vriske i panike, ispred mene se pojavljuje mlada u venčanici i vrišti na mene kako smo joj uništili svadbu.

Kako je i meni bio težak dan, nisam mogao da se iskontrolišem, pa sam je pitao šta se desilo, da nije muža izgubila. Gađala me je bidermajerom. Srećom, nisam ga uhvatio, promašila me je. Kolege su zatim utrčale da smire mladu koju su gosti već 4 sata čekali da se pojavi”, priča Mirković.

Najbolji gosti su, kaže, Amerikanci, jer cene rad i ostavljaju bakšiš, ali umeju da budu izuzetno naporni, jer žele da znaju sve o zaposlenom: odakle je, koliko dugo radi za kompaniju…

A zarada?

Plate, naravno, zavise od pozicije. Ipak, za šest meseci moguće je zaraditi i više od 10.000 dolara, ako se štedi. Filip je nakon šest godina rada na brodu uspeo da kupi sebi stan.

“Mogao sam i ranije, ali se dosta pilo i izlazilo. Od zarađenog novca od prvog ugovora uspeš da vratiš pare koje si uložio, od drugog i trećeg ugovora kupuješ garderobu i trošiš pare po lukama koje u Evropi nisu nimalo jeftine.” NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI…