Ruska vlada tvrdi da je Koku Istambulova najstarija osoba na svetu. Ali ona je otvoreno kaže da je dugovečnost “bila Božija volja” i da “nije učinila posebno da dostigne ovu starost”.
Dok neki ljudi to pripisuju zdravom i aktivnom načinu života, “umorna” Koku kaže: “Nemam pojma kako sam živela do sada.”
Kako će za dve nedelje napuniti 129 ona dodaje: “U životu nisam imala srećan dan.”
Tvrdnja da je ona najstarija osoba na svetu potekla je od Fonda PIO Ruske Federacije i zasniva se na unutrašnem pasošu koji pokazuje njen datum rođenja kao 1. juna 1889.
Ako je to tačno, Koku – koja izbegava meso i prezire supe, ali voli fermentisane proizvode – već je imala 27 kada je poslednji car, Nikolaj II, bio primoran da abdicira u martu 1917.
Ona je imala 55 kada se Drugi svetski rat završio 1945. godine, i 102 kada je Sovjetski Savez raspao 1991. godine.
Iz rata se seća “strašnih” nacističkih tenkova koji prolaze kroz porodičnu kuću.
Deportacija
Ona i njena porodica su kasnije deportovani zajedno sa celokupnim čečenskim narodom Kazahstana i Sibira od strane Staljina koji ih je optužio za saradnju sa nacistima.
Na pitanje kako je tako dugo živela, Koku, iz sela u Čečeniji kaže: “To je bila Božija volja. Ja nisam učinila ništa da se to desi. Vidim ljude koji se bave sportom, održavaju formu, ali nemam pojma kako sam do ja dostigla ovu starost.”
Ona tvrdi: “U životu nisam imala srećan dan. Uvek sam radila naporno, kopajući u bašti.
Umorna sam. Dug život nije nikakav Božji dar za mene – već kazna”.
Rođaci kažu da je pre pet godina izgubila svoju jedinu preživelu ćerku Tamaru koja je živela do 104 godine.
Ona je artikulisana i sposobna da se hrani i šeta, ali joj vid slabi.
“Preživela sam ruski građanski rat (posle boljševičke revolucije), Drugi svetski rat, deportaciji naše nacije 1944. godine i dva rata u Čečeniji.
Nisam srećna: Prokletstvo života
Sada sam sigurna da moj život nije srećan. Sećam se tenkova sa Nemcima koji su prošli kroz našu kuću. Bilo je strašno”, kaže ona.
“Kada smo bili u egzilu – a živeli smo i u Sibiru – u Kazahstanu smo osećali kako nas Kazahstanci mrze.
Svakog dana sam sanjala da se vratim kući.Rad u mojoj bašti pomogao mi je da se rešim mojih tužnih misli, ali moja duša je uvek želela kući”, ističe starica.
Ona ne govori o svojoj porodičnoj tragediji, ali je izgubila nekoliko dece, uključujući i šestogodišnjeg sina.
Njeno omiljeno mesto je da sedi ispred njene kuće leti, na starom krevetu, u senci drveta.
“Osvrćući se na moj nesrećan život, volela bih da sam umrla kad sam bila mlada. Celo život sam radila”.
Zvaničnici kažu da su svi njeni dokumenti izgubljeni tokom Drugog čečenskog rata od 1999. do 2009. godine. Penzioni fond, državni organ, tvrdi da u Rusiji ima 37 ljudi preko 110 godina ali je ovo nemoguće potvrditi zbog nedostatka pouzdanih krštenica.
Kurir.rs/Mirror
