PRVO I OSNOVNO PRAVILO BRAČNOG ŽIVOTA: NE POKAZUJ DA IŠTA ZNAŠ, KUKALA TI MAJKA!

Nešto se gadno pobrkalo. Ja ne znam kako drugačije da objasnim ovo sve, osim da hoće muškarci da žene nose pantalone…

Kaže moja Duja, rekla ona Miodragu da zameni sijalicu u hodniku. Godinu dana dana prošlo, on nije zamenio sijalicu. Tutao po mraku, ubij'o se u nameštaj i tek kad je pao preko komode i iščašio rame, setio se da je zameni.

Ja bih mu oko izvadila kunem ti se, al’ moja Duja jok. Mrtva ‘ladna stala kraj njega, pogleda ga k'o božemeprosti maloumno dete i kaže: “Auuu, Miodraže, kako si je zavrnuo, svaka ti čast! Kako si je samo zavrnuo, Miodraže, pa ne bi je Sveti Petar tako zavrnuo!!!”

Milion knjiga ne može tako verno prikazati odnos žene i muškarca u Bosni k'o slika Miodraga kako zavrće sijalicu posle godinu dana čekanja, a Duja ga hvali ko da je sagradio Viseće Vrtove.

Pisala sam ja ranije o tome koliko žena treba da se smanji da bi stala u ruku jednom Balkancu…Ali malo je jedan tekst, malo je jedan život da pojasni paradoks životne situacije jedne prosečne žene ovde na Balkanu.

Nešto se gadno pobrkalo. Ja ne znam kako drugačije da objasnim ovo sve, osim da hoće muškarci da žene nose pantalone.

Eto neki dan razmišljam, kako je pametna ona jedna, htio muž da joj kupi auto, ali ona je gospođa odbila. E, sad svaka od nas će reći “Dal’ si normalna, ženo!!!” Ali neeeee, normalna je ona.

Procenila je ona da lola hoće da je skine sa grbače, da joj natovari da ona ide po hranu,da ona ide po dete u vrtić, da ona ide tamo-ovamo po celi dan k'o služba dostave, a da on bude slobodan k'o ptica.

I da tako ide život, svak’ na svoju stranu, pa kad se sretnu, sretnu. Neka hvala, ne treba meni auto: ipak ti dođi po mene, odvezi me kod frizera, kod kozmetičara, odvezi dete u vrtić, pa drugo u školu, vrati babu iz Doma zdravlja, idi po tetku na Autobusku stanicu, idi u nabavku u supermarket… A ja ću da stenjem kako ne smem da vozim jer se bojim.

E, sad ko može da se prenemaže, blago njemu. Ja, brate, nikad nisam mogla, ni znala. Ja čim vidim da on zeva za volanom, dreknem “Izlaz’ napolje!“, dignem ručnu i sednem da vozim. 

Eto budale. I onda on spava do Grčke i naredna tri dana uživa na plaži dok ja kljucam i bauljam okolo u polusvesnom stanju skupljajući decu, igračke, suncobrane, naduvane pavijane i labudove.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI…