Profesor Milica Novković zastupa izvorno vaspitanje koje ne koristi ni kaznu, ni nagradu, ni prezaštićivanje, ni verbalizam i zna da detetu ne smemo prerano ponuditi čuda tehnologije.
Za Stil priča o posesivnim mamama, o lenjoj i pohlepnoj deci, a pitali smo je:
Kako da se promene one mame koje previše kontrolišu život svoje dece?
Prvo bih odgovorila na drugi deo pitanja: “Koje mame previse i najviše kontrolišu svoju decu”?
Savremene mame “plišane” svesti (one koje podržavaju nagrađivanje dece i oduzimanje nagrade, prezaštićivanje dece od rada, reda, učenja, koje su u verbalizmu, i one koje se ne libe da svome detetu vrlo rano dozvole sedenje pred ekranima svih vrsta), su najsnažni kontrolori svoje dece. Zašto, pitate se.
Zato što u rukama imaju moćne alatke za kontrolu svega što one smatraju da treba kontrolisati. Imaju u rukama “šargarepu“, kojom izvornu svest deteta menjaju u interesnu i put kontroli deteta je otvoren.
A šta to majke kontrolišu i kako sve počinje? Sve kreće od bebe tako što majke počinju da kontrolišu nagon gladi deteta, baš ono što se ne sme kontrolisati jer dete zna kada je gladno.
Tu na toj tački padaju mame na ispitu i svi dalji problemi kreću odatle. Beba tačno zna kada je gladna i koliko joj mleka treba.
Ali kada beba plače, a majka ne zna zašto, onda joj neprestano daje dojku ili ekran, šaljući joj poruku: “Kada god plačeš dobićeš dojku ili “bejbi program””. Dete polako gubi vezu sa nagonom gladi jer ne zna da li su dojka ili ekran tu zato što je gladno ili zato što treba da ćuti i bude mirno.
Prva kontrola dojkom i ekranom, tač telefonom temelj je svih daljih kontrola.
Još veći problem nastaje kada beba prelazi na čvrstu hranu. Kada beba odbije hranu majka umesto da shvati da je njeno da nudi, bebino da odbije ili prihvati, mama se odmah maši za jedan od vaspitnih modela, najčešće se maši za tu opasnu “šargarepu“, danas zvanu tač telefon – treći roditelj.
Dete jede samo kada majka obeća da će nešto dobiti (telefon, slatkiš, crtać, novu igračku i sl). Dete tada jede i kada nije gladno, skuplja igračke i kada mu se ne skupljaju, ide na spavanje kada mu se ne spava, sprema se u vrtić iako nema trunke radosti, docnije uči iako mrzi učenje.
Mamina kontrola šargarepom je moćna, jer dete ipak ispunjava ono što majka traži jer su šargarepa i ekran još u njenoj vlasti.
Mamina kontrola polako slabi
Mama brzo uviđa sve opake posledice kontrole šargarepom i ekranom. Dete postaje pohlepno, agresivno, zavisno, lenjo, tvrdoglavo, histerično i mamina kontrola postaje sve slabija. Dete počinje da kontroliše majku govoreći: “Ako ti misliš da ti ja….”, reći će joj i petogodišnjak: “Onda neću glupe igračke, već hoću pametni telefon”.
Negde oko dvanaeste godine mamina kontrola gotovo da gubi moć jer vršnjaci sada kontrolišu njeno dete. Kako? Opet uslovljavanjem: “Ako misliš da se s nama družiš, da te ne odbacimo i ne tučemo mora da budeš po meri društva, da ne učiš, da si drzak prema porodici, da praviš problem, da imaš najbolji telefon, najbolje patike, da si s nama umrežen kada igramo igrice, da nisi štreber”.
NASTAVAK NA SLJEDECOJ STRANI…