Bilo je to obično subotnje veče. Deca su se razbežala po svojim sobama. Čitala sam Sokrata.Jedno pitanje me zapanjilo. On je svoje sugrađane pitao: “Ako dođe do požara, a možeš da spaseš samo jednu osobu, koga bi spasao? Ženu ili dete?”
Svi muškarci su mu odgovorili: “Dete, naravno!”
Sokrat je rekao: “Ja bih spasao svoju ženu. Ostarićemo zajedno, a ona bi mi rodila još dece. Ako bih spasao dete, to bi bila tragedija i večna tuga i za njega i za mene. Uvek bismo jedno drugo podsećali na tragediju. Dete bi izgubilo majku, možda bi dobilo maćehu koja ga ne bi volela kao majka…”
Morala sam ovo pitanje da postavim suprugu. “Dete! Sigurno bih spasao dete! Ono je nezaštićeno i malo,” rekao je kao iz topa.
Rekla sam mu za Sokrata. Dugo smo razgovarali o ovoj temi…
Ujutru je svako otišao na svoj posao, a deca u školu. Imala sam naporan dan na poslu i Sokrat mi nije padao na pamet. Kada sam došla kući uveče, suprug mi reče:
“Kad me nisu ubili na poslu danas! Na pauzi za ručak postavio sam ovo pitanje kolegama. Svi su odgovorili da bi spasli dete. Ja sam im rekao da sam isto odgovorio, ali da me Sokrat na kraju ubedio pa sam promenio mišljenje.
Niko nije ručao, počela je opšta rasprava. Ukuljučile su se i žene iz računovodstva. Počele su da galame: “Da li ste normalni? Naravno da ćete spasti dete, ono je vaša krv! Žene uvek može da se zameni!”
Sreća pa je došao šef i rasprava je prekinuta.”
Sutradan je muž otišao na posao i počeo da razgovara sa portirom koji je penzioner. Portir ga je upitao zašto su svi juče galamili na pauzi za ručak. Moj suprug mu je ispričao o Sokratovom pitanju.
Portir je ovako odgovorio: “Moja žena i ja smo u braku 40 godina. Imamo tri sina, pet unučića. Našu kuću smo izgradili sopstvenim rukama.. I deca i unuci nas redovno posećuju. Ja bih ipak spasao svoju suprugu.
Deca su samo gosti u našim životima, u našoj kući. Da, ja ih volim i oni nas vole. Svi smo mi potrošna roba. Ako bih mogao da biram, izabrao bih da umrem pored svoje supruge.”
Šokirala me mudrost ovog starca. Pomislila sam, možda su razvodi tako česti jer ne cenimo supružnike dovoljno. Možda centar našeg sveta ne bi trebalo da su deca već bračni drug? Možda bi svi bili srećniji kada bi se tata i mama malo više voleli?
Izvor:Stil.kurir.rs