ANA (52) JE UŠLA U MENOPAUZU, PRIHVATILA STAROST I NASTAVILA ŽIVOT: ALI ONDA SE DESILA MEDICINSKA GREŠKA NA KOJU NIKO NIJE RAČUNAO

Ana je mesecima osećala bolove, a to nikome nije htela da kaže

U januaru je došla menopauza. U početku, Ana nije osećala nikakve probleme. Bilo je tu malo valunga, lupanja srca, znojenja, glavobolja, ali ništa neizdrživo. Menstruacija je prestala i Ana se pomirila sa sudbinom: dobro došla starosti!

Nije išta kod doktora. Znala je da je u menopauzi i šta tu dalje ima da se zaključuje. 

Međutim, vrmenom su počele da se dešavaju čudne stvari. Hormonske promene su ostavljale trag na njenom telu.

Ana je primetila da se teško saginje da veže pertlu svojoj unuci Leni. Ništa joj se nije jelo. Leđa su je često bolela, a ujutru joj je lice bilo skroz natečeno.

Neko vreme Ana nije obraćala pažnju na zdravstvene tegobe. Snaja je bila prva koja joj je rekla: “Što si tako bleda? Idi kod doktora i uradi ultrazvuk. Ne odugovlači, ne šali se sa takvim stvarima!”

Ana je ćutala. Osećala je da se nešto loše dešava sa njom. A onda su počele i grudi da je bole. Pekle su je kao vatra. Nije mogla ni da ih dodirne. U stomaku, kao kamen da je pritiska -noćima nije spavala.

Dok je muž mirno hrkao pored nje, Ana je zurila u plafon i tiho plakala. Strepela je od budućnosti – prisećala se prošlosti. Imala je samo 52 godine i nije htela da umre!

Sinovi su odrasli, bukvalno preko noći. Poženili se! Jedna snaja joj je rodila unuku. Divnu Lenu koja ide na balet, radoznala je i stalno je uz baku. Kako život brzo prolazi!

Volela bi da još poživi, da dočeka još unuka. 

U tom strahu, prošlo je leto i stigla je jesen. Ana je osećala stalna lupanja srca, strašne bolove u leđima i stomaku, a dah joj je bio kraći. Konačno je odlučila da kaže mužu za svoje bolove i da zakaže pregled kod lekara.

U ginekološku ordinaciju Ana je došla u pratnji obe snaje. Muž i sinovi su je čekali u kolima ispred ordinacije. 

Imala je poteškoća da se popne na sto za pregled. Dok je čekala da doktorka popuni formular, opere ruke i stavi rukavice da bi je pregledala, Ana je drhtala od neprijatnosti, hladnoće i straha.

Doktorka je temeljno pregledala, mrštila se i nešto mrmljala. Zatim je bacila rukavice i nekog pozvala telefonom. 

Ana je drhtavim rukama popravila suknju i nevoljno slušala doktorku kako razgovara na telefon:

“Onkološko? Violeta na telefonu. Imam ozbiljnog pacijenta, neophodna je hitna konsultacija. Hitno! Da, da… Očigledno, poslednja faza. Ne nalazim matericu. Da, ma ne govori mi ništa, kao u šumi da žive! Učiš ih, informišeš, na svakom stubu plakat koji ih podseća da odu kod lekara i oni ništa… Da, pošalji odmah!”

Doktorka se okrenula od nje i počela da sređuje papire. U jednom momentu se okrenula, pogledala Anu i rekla:

“Jesi došla sama ženo?”

“Ne, muž i deca me čekaju u kolima,” reče Ana i tada oseti nepodnošljiv bol u stomaku, nasloni se na dovratak i poče da plače.

Doktorka je skočila, otvorila vrata i viknula u hodnik: “Ko je došao sa Petrovićkom? Odmah u ordinaciju! Ulazi!”

Snaje su skočile i utrčale u ordinaciju. Videle su svekrvu kako plače i previja se od bolova. Bilo im je sve jasno!

Ana je kao kroz neku maglu čula lekare: “odmah, hitno, onkologija, drugi sprat, dežurni lekar čeka… Ovo je najbrži put… Veoma je kasno, žao mi je… Zašto se ovo dešava obrazovanim ljudima… Što ste čekali…”

Anin muž je vozio u tišini. Nije krio suze. Sinovi su zurili u jednu tačku. Snaje su na zadnjem sedištu držale za ruku Anu. A nju je napuštala snaga.

Od muke i jada vrisnula je najjače što je mogla. To je izazvalo novi talas plača njene porodice.

Kroz prozor je videla požutelo lišće na drveću. Jesen je stigla. Ana je osećala – kraj je tu. 

Kada su došli u kliniku, nisu dugo čekali. Ana je odmah primljena. Njen muž i sinovi su bledi gledali u jednu tačku. Snaje su nervozno šetale po hodniku.

U ordinaciju u koju je Ana ušla samo 15 minuta ranije, utrčao je stariji doktor obučen u hirurško odelo.  Za njim je otišlo još nekoliko lekara. Medicinska sestra beldog lica, izbezumljeno je istrčala iz ordinacije da bi sekund kasnije opet ušla unoseći sto sa nekim aparatima.

Iznenada su se vrata opet otvorila. U isto vreme je šest ili sedam ljudi guralo kolica na kojma je ležala Ana pokrivena belom plahtom. Njen muž je sa užasom krenuo da je uzme za ruku, a lekar mu je blokirao put.

“Ja sam joj muž, dozvolite mi bar da se pozdravim sa njom”, vikao je Andrej, Anin muž.

Ne mešaj se deda i ne viči, ona rađa! Već se pojavila glava… “

Onda se okrenuo Ani i pitao je: “Stvarno, stvarno nisi ništa primetila?”

Da sam samo znala… Kakva sramota! Dugo vremena sam baka, nisam ni pomislila da sam trudna! Mislila sam menopauza, a na onkologiji su rekli da je poslednja faza, pomislila sam na rak!” nepovezano priča Ana.

Nemate ni mozga ni pameti, a ni rak,” razdražljivo je vikao doktor. 

“Svi smo mi živi ljudi i ovde nema sramote. Greške se svima dešavaju a vaša “greška” upravo sad čeka da se rodi!”

Babica je srećno izašla iz porođajne sale. Danas će sa drugaricama na kafu i ima da im ispriča ovu divnu priču – ne dešava se svaki dan da bake rađaju!

“Ko je došao sa Anom Petrovć?” 

“Ja,” ustao je Andrej. 

Vi ste jedan srećan otac. Dobili ste sina, 3500! Vaša žena je hrabro izdržala! Rodila je čudo! Samo mi nije jasno zašto su je poslali na onkologiju umesto u porodilište?!

(STIL.KURIR.RS)