IMAM 47 GODINA, NISAM LEPA, NEMAM MUŽA NI DECU, NIKAD IH NISAM NI HTELA: PRIČU OVE ŽENE MORATE DA PROČITATE

Arhangelsk

Neverovatna sudbina stranaca je sve promenila kada se najmanje nadala…

“Imam 47 godina. Ja sam obična žena. Možete slobodno reći – običan sivi miš. Nisam lepa, nemam lepu figuru. Sama sam.

Nisam se udavala, niti sam želela, jer mislim da su gotovo svi muškarci iste životinje koje teže da napune stomake i izvrnu se na kauč. Niko me nikada nije ni zaprosio.

Jedino sam dete u porodici. Nemam braće i sestara, samo stare roditelje. Imam neke rođake, ali ne komuniciram često s njima. I ne želim. Živim i radim u Moskvi već 15 godina.

Živim u prosečnoj stambenoj zgradi u običnom naselju. Ljuta sam. Cinična. Mislim da više ne umem da volim. Ne volim decu.

Za Novu godinu otišla sam u Arhangelsk da posetim roditelje. Inače jednom godišnje idem kući. Ove Nove godine rešila sam da im očistim frižider. Našla sam gomilu smrznute hrane.

Sve sam spakovala u kutiju i ponela da bacim. Pozvala sam lift, a u njemu je bio dečak, imao je oko 7 godina. Viđala sam ga sa majkom i još jednom bebom nekoliko puta. Zurio je u moju kutiju.

Išla sam ka kontejneru, a on za mnom. Pitao je: Mogu li da uzmem? Rekla sam da je to staro. A onda mislim – pa, on to želi, daću mu, nije pokvareno. Pažljivo je uzeo kutiju, stavio na grudi i zagrlio je. Pitala sam gde mu je majka.

Bolesna je, kao i sestra. Ne može da ustane, rekao je.

Okrenula sam se i otišla kući. Spremila večeru. Postavila. Sela. Razmišljala. Nešto me je dirnulo. Dečak mi nije izlazio iz glave.

Nikad nisam bila saosećajna niti imala želju da pomažem drugima. Ali, nešto me je sada pokrenulo – pokupila sam gotovo svu hranu iz kuće i krenula ka liftu. Tada sam shvatila da ne znam ni na kojem spratu stanuju. Znam samo da su iznad.

Penjala sam se sprat po sprat, i srećom, dečak je otvorio vrata dva sprata kasnije. Prvo nije ništa razumeo, a onda se tiho povukao nazad i pustio me da uđem.

Stan je bio veoma skromno namešten, ali veoma čist. Majka je ležala na krevetu, sklupčana uz bebu. Na stolu je stajao bokal vode i neke stare krpe. Devojčica je spavala. Nešto se čulo iz njenih grudi.

Imate li lekove? Nisam mogla da ne pitam. Ima nešto, rekao je i pokazao mi malu kućnu apoteku. Stare pilule sa isteklim rokom, zrele za bacanje. Žena se probudila. Dodirnula devojčicu po čelu. Okrenula se i videla me. Gledala je u mene toliko praznim pogledom. 

Gde je Anton? Došla je sebi i zabrinula se za sina. Rekla sam da sam komšinica. Pitala šta je sa njom i detetom. Rekla je. Nije bilo naivno. Pozvala sam hitnu. Dok smo čekali, dala sam joj da pojede kobasicu i popije čaj, jer kako će dojiti bebu? Jela je bez žvakanja. Samo je gutala. Ko zna od kada je bila gladna.

POPULARNO:  Otac je usred noći čuo kćerku kako šapuće “upomoć”: A kada je vidio šta je na djetetovoj ruci, pretrnuo je

Doktori su došli, pregledali, prepisali gomilu lekova i injekcija. Otišla sam u apoteku i kupila sve. Otišla sam u prodavnicu i kupila mleko i hranu za bebe. Iz nekog razloga, kupila sam i igračku. Nekog smešnog majmuna limunžute boje. Nikad ranije nisam kupila ništa nijednom detetu.

Žena se zove Anja. Ima 26 godina. Odgajila ju je baka, koja je umrla od tuberkuloze kad je Anja imala 15 godina. U 16. se zaposlila u prodavnici, a u 18. zaljubila u momka koji je obećao da će se oženiti njome. Kad je zatrudnela, nestao je. Radila je do poslednjeg dana trudnoće, sakupljala novac. Znala je da nema ko da joj pomogne.

Kad je Anton imao mesec dana, ostavljala ga je samog u stanu i išla da čisti. Upoznala je još jednog koji je obećao da će je oženiti. Istorija se ponovila. Opet je rodila, opet je bila sama. Sada sa još dvoje gladnih usta. Vlasnik radnje u kojoj je radila silovao ju je nakon drugog porođaja i dao joj otkaz. Sve ovo ispričala mi je dok smo čekali hitnu pomoć.

Te noći nisam spavala. Razmišljala sam. Zašto ja živim? Zašto sam ovakva? Ne brinem o roditeljima, ne zovem ih. Ne volim nikoga. I ne žalim zbog toga. Gomilam novac, već ga imam dosta. A nemam na koga da ga potrošim. I onda mi u život uđu stranci sa neobičnom sudbinom, ljudi koji nemaju šta da jedu.

Ujutro je Anton ostavio tanjir s palačinkama ispred mojih vrata i otišao. Stajala sam s tanjirom u rukama, a njegova vrelina kao da me je oživela. Želela sam sve odjednom – da plačem, da se smejem, pojedem palačinke.

Nedaleko od zgrade nalazi se mali tržni centar. Otišla sam i kupila gomilu odeće za devojčicu i dečaka. Kupila sam i ćebad, jastuke, donji veš. Hranu, vitamine. Želela sam sve da im kupim. Osećala sam se potrebnom.

Prošlo je deset dana od našeg susreta, a oni su počeli da me zovu tetka Rita. Anja se zaposlila kao šnajderka. Život im se promenio od našeg susreta.

Promenio se i moj. Počela sam da zovem roditelje. Molila sam se za bolesnu decu. Ne razumem kako sam onako živela tolike godine.

Sada svakog dana s posla trčim kući. Znam da me oni čekaju. I više od toga – uskoro ćemo svi ići u Arhangelsk kod mojih roditelja svi zajedno. Kupila sam svima vozne karte.

Shvatila sam – nemam za šta drugo da živim, osim za njih.

A za šta vi živite? Ne dajte da vam život prođe ni u čemu kao moj. Mislite na vreme!”

Stil.kurir.rs