EVO ŠTA BIH JA URADILA DA SU MOJE DETE ŠAMARALI U ŠKOLI!

To nije moj posao i ne bi mi probudilo saosećajnost. Ja brinem o svom detetu, njega vaspitavam, za njega kidam, njemu povlačim granice i kažnjavam ga (ne batinama), njega učim poštenju, plemenitosti i odgovornosti da se ne bi slučajno desilo da meni neka majka sa letvom u ruci, danas sutra, pokuca na vrata.

Ako bi se to i desilo, znam kako bih svoje dete kaznila.

Roditelji nasilnih devojčica moraju kazniti svoje ćerke, ovo što se dogodilo treba da im bude alarm da su negde zatajili, da je krajnje vreme da nešto menjaju, da ne bi nastavile dalje sa nasiljem.

Tužno je što ja kao majka treba da razmišljam na koji način bih rešila problem. Tužno je što se to uopšte događa. Tužno je što kada se dogodi, obično prođe nekažnjeno, pa se nastavi.

Tužno je što bismo onda muž i ja trebalo da isterujemo pravdu, da se pretvaramo u neka čudovišta da bismo odbranili svoje dete, u zatvoru da završimo.

Tužno je što sve više roditelja strepi kada šalje decu u školu, kao da ih ispraćaju u rudnik.

Ne mogu da prihvatim kao opravdanje da je neka od devojčica nasilnica zapostavljena, ponavljam, to nije moj problem. Svako treba da preuzme svoj deo odgovornosti. O tome je trebalo da misle njeni roditelji, o tome je roditelje trebala da alarmira škola, psiholog, razredni. Pa, kako bi bilo da svako nasilje, pedofiliju, masakr, krađu konstantno pravdamo lošim odgojem ili u slučaju nasilnih klinaca “to su samo deca”. “Samo deca” se ne ponašaju ovako, pogledajte snimak.

POPULARNO:  NAJJASNIJI SNIMAK TRUDNOĆE: BEBA SE IGRA U STOMAKU /VIDEO

Zar njihov loš odgoj treba majci pretučene devojčice da prodbudi saosećajnost? Da im progleda kroz prste?

Ovde se previše gleda kroz prste i zato se ovakve stvari dešavaju.

Ovde se deci gleda kroz prste za milion stvari, za bezobrazluk, za prenemaganje, za nepoštovanje, za neispunjavanje osnovnih kućnih obaveza, roditelji drhte ko prutevi, učitelji i nastavnici ni u ćošak ne mogu da ih pošalju.

Zaštićeni su ko orlovi belorepani. Mogu da učitelju je** mamu i nikom ništa. Dosađuju se, zevaju, tumaraju bez jasnog cilja, roditelji prezauzeti poslom, sobom, društvenim mrežama. Država fura rijaliti programe, propagira nasilje i kurvanje.

Da se ja pitam, od prvog razreda bi imali dva puta nedeljno radne akcije, telefon bi bio zabranjen u školi (poneseš ga, ja te vratim da ga vratiš kući, izmerim vreme koje ti je trebalo da ga ostaviš i tačno toliko ostaneš posle škole. Pa ga sutra donesi ponovo, ako ti super da ostaješ, kad svi odlaze).

Svako nasilje bih sankcionisala višemesečnim društevno korisnim radom, opisanim u gornjim redovima. Roditelje bih materijalno debelo kaznila, plus redovne posete psihoterapeutu sa decom.

A, pošto se ovo nikada neće dogoditi, najverovatnije ću se potruditi da odem odavde dok je vreme da se ne bi desilo da mi se onaj crv useli u glavu.

Ako ne bih uspela da odem, upisala bih ćerku na časove samoodbrane i rekla joj: Ako te samo neko pipine na pravdi Boga, brani se slobodno!

Autor teksta: Jovana Kešanski, sajt lolamagazin.com