JEZIVE PRIČE IZ KOVID BOLNICE: DR TRAILOVIĆ OTKRIVA ČEGA SE PACIJENTI SEĆAJU POSLE SKIDANJA SA RESPIRATORA

JEZIVE PRIČE IZ KOVID BOLNICE

JEZIVE PRIČE IZ KOVID BOLNICE
JEZIVE PRIČE IZ KOVID BOLNICE

Epidemija korone sada je mnogo gora nego kada je počela. Imamo više zaraženih pacijenata koji dođu sa blagim simptomima, a za pola sata završavaju na respiratorima i bore se za život!

Medicinski radnici su premoreni, kolabiraju od iscrpljenosti, a u skafanderima je toliko sada toplo da jedva dišemo!

Ovako sa prve borbene linije priča specijalista anesteziologije, reanimatologije i intenzivne terapije KCS dr Ranko Trailović (34).

Ovaj hrabri čovek prvo je spasavao živote u Klinici za pulmologiju KCS, a onda je nedavno prebačen da pomogne kolegama u KBC “Bežanijska kosa”.

“Svaka smena provedena u kovid-centru je teška. Stanje pacijenata se menja iz minuta u minut i neko iz dobrog opšteg stanja veoma brzo stigne do respiratora i bori se za život!

Neverovatno je šta sve može da se iznenada pojavi kod obolelog i da u minutu promeni tok bolesti. Koliko je sve ovo strašno potvrđuje i informacija da je najmlađi pacijent kojeg sam lečio na respiratoru imao samo 20 godina.

Mi nastupamo kada pluća izgube svoju funkciju i kada dođe do ozbiljnog kliničkog stanja”, započinje priču dr Trailović.

“Stavljanje pacijenta na respirator je najteža odluka! Stalno se preispitujete koji je pravi trenutak za priključivanje na respirator kako bi se pomoglo obolelom. Vremenom se čovek navikne, ali stalno ostaje ta briga da li si ispravno odlučio. Sve to ostavlja trag.

Kada gubite nekog, to je za svakog lekara ljudski, ali i profesionalni poraz. U ovoj epidemiji mnogi su izgubili život, a posebno je teško kad mlad čovek umre”, kaže dr Trailović, a onda u dahu prepričava kako je zapravo raditi sa one druge strane “crvene zone”.

“Sada u julu je neuporedivo fizički zahtevnije. Zamislite da ste strahovito žedni, pa taj osećaj slobodno pomnožite sa 100. E, tako se osećamo. Kada je napolju 35 stepeni, u šok-sobi je pored svih aparata i pacijenata mnogo više.

Klima-uređaji se ne koriste zbog potenciranja širenja virusa, a skafanderi su napravljeni od nepropusnog materijala. Dakle, mi smo u najlonskom džaku. Količina toplote koju telo proizvede je neverovatna. Mokri smo do gole kože, žedni i jedva dišemo”.

Na pitanje koliko se klinička slika kod zaraženih promenila u odnosu na april i maj, kada je bio početak epidemije, on kaže:

“I za obolele i za zdravstveni sistem sada je teže. Klinička slika zaraženih je opasnija jer se virus brže razvije, a terapija mnogo sporije deluje. S druge strane, bolnice su pune, medicinski radnici su umorni, pa je sve komplikovanije.

Fizička iscrpljenost uz konstantno psihičko naprezanje i svakako stres, koji je ogroman. Ne kukamo. Samo to jeste tako”.

Dr Ranko Trailović opisuje i kakav je osećaj kada uspešno skinete pacijenta sa respiratora.

“Taj osećaj je u stvari motor koji pokreće entuzijazam i to je izvor inspiracije i snage da radimo ovako zahtevan posao. Naravno, odvajanje pacijenta od mehaničke ventilacije je i te kako komplikovana i ozbiljna stvar.

Kad napokon pacijenti progovore nakon mnogo dana, možete čuti razne priče. Neki se ne sećaju ničega, neki misle da su sanjali, a neki su zapamtili sve. Uglavnom su prepuni zahvalnosti, vežu se za nas, veruju nam”, ponosno konstatuje dr Trailović.

(Kurir.rs/Informer)