SEDAM GODINA SMO ČEKALI BEBU
Ispričaću vam nešto vrlo intimno… I bolno.
Sa svojom tugom nosila sam se sedam godina, ostavila je posledice, ali mi je donela i nešto divno – postala sam majka.
Sedam godina sanjala sam trenutak kada ću je ugledati, prisloniti na grudi… Da čujem kako diše… Da joj kažem: “Ne plaši se, čuva te mama…”
Put do svega toga nije bio posut trnjem, to je preblago. Uvek mi na pamet padne Baleševićev stih: “Neko ružno sanja, nekom su košmar svitanja.”
U tih sedam godina, 7.777.777 puta sam čula pitanje: “Šta čekate?” Isto toliko: “Idete li doktoru?” I isto toliko: “Brak bez dece osuđen je na propast.” Isto toliko isplakala sam suza.
Svaka ova reč bolela je gore od bilo kojeg udarca koji mi je život do tada zadavao. A istina je da nas dvoje niko nije razumeo.
Nismo imali potrebu da se ispovedamo bilo kome, to je bila teška tema. A prijatelji su i dalje zapitkivali i prognozirali i sve dublje zarivali nož u naše rane. Rodbinu ne bih da spominjem, to je posebna tema.
Poznanica u gradu znala je da dobaci onako usput: “Krajnje je vreme da prestaneš da se raduješ tuđoj deci i da rodiš svoje“.
Kuma da doda: “Znaš, vrlo je moguće da te vara. Ipak ste bez dece. Proveri ti to“.
Dečiji rođendani bili su posebno teški. Nas dvoje, kao dva siročeta, sedimo u nekom ćošku i gledamo tuđu decu, tuđu sreću…
Počeli smo da izbegavamo takva druženja. Bilo je mnogo lakše.
Odlasci lekaru postali su svakodnevni. Ja ginekologu, suprug urologu. Pretrage nisu bile ohrabrujuće. Hormoni podivljali, menstruacije na 60 dana, pokretljivost sprematozoida 10 odsto… OK, bar malo mrdamo. Sve traje mesecima, a onda se ponovo vratimo na početak.
Nas dvoje u četiri zida, zajedno već godinama, a bez velike porodice o kojoj smo maštali. Moj, naš svet je propadao iz dana u dan. A voleli smo se beskrajno, još od srednje škole. I znali smo da smo tek jedno bez drugog – NIŠTA!
Prilasci jedno drugom postali su „tehnički“.
„Znaš, plodni su dani pa da ne propadnu tek tako“.
Sve se svelo na matematiku i gledanje u sat.
U nadi da ću pronaći bilo kakav tračak nade, otišla sam u jedan samostan kraj Banjaluke. Nisam nikakav vernik, ali sam u tom momentu osetila neopisiv mir. Ljubazna časna sestra me pitala za probleme. Uz plač i grcanje uspela sam da kažem u čemu je problem. Pogledala me preblagim očima i rekla: “Ovo je čaj koji ćete piti ti i suprug. Pomoli se da ti Bog podari radost“.
I dalje nisam verovala, ali sam se bar olakšala. Ja da se molim, ma dajte. Uzela sam čajeve i krenula u Banjaluku. Ponovo bez nade.
NASTAVAK NA STRANI 2…