1. maj. Živim u nekom čudnom čistilištu. Siroti racio pokušava da ispliva i da se nada diskus herniji. Guglam u potrazi za nekom informacijom koja će to da potvrdi. Nema je. Počinje nekakvo žarenje u leđima i licu, kao da me ubada milion užarenih igala. Hvala onom ko izmisli bromazepam.
Racio – minus 1000: Gugl: 100.
3. maj. Ne spavam. Ne jedem. Ne postoji dobar scenario. Noć pred magnetnu rezonancu naprasno počinjem da patim od klaustrofobije. Ukućani me čudno gledaju. U međuvremenu brojni prijatelji i porodica neprestano me ubeđuju da će sve biti u redu. Oni vickastiji mi šalju deda Tonija i njegov hit snimak Vježbaj, pi**a ti mate**ina.
Naravno, ne postoji šansa da se nasmejem.
4. maj. Dolazim na magnet kao zombi. Malo fali da se onesvestim. Ljubazna devojka na poziciji radiološkog tehničara me smiruje i ubeđuje da snimanje nije ništa strašno. Polako sve objašnjava, i konačno kaže nešto što me obraduje – doktorka je tu, prati snimanje i odmah će očitati rezultat.
Mislim: Šta je da je, od Boga je, samo nek se ova agonija završi. Trudim se da pevam dok mašina lupa i pišti kao da je kraj sveta ili uzbuna za bombardovanje.
I snimanju je konačno kraj.
Presvlačim se, čekam u hodniku. Doktorka me proziva. Jedva držim pravac do njene kancelarije.
“Sedite”, kaže. Sedam, čekam smrtnu presudu.
Doktorka počinje:
“Hm, za glavu nemam šta da pričam, tu je sve u savršenom redu.” Buljim u nju, kažem: Hvala Bogu. Kaže: Tačno! Nastavlja:
“I kičma je u principu u redu, samo vam zbog ovog pršljena treba fizikalna terapija i vežbe, disk je počeo da curi ka kanalu. To sa pršljenom vam je najverovatnije urođeno”, objašnjava nešto o pršljenu i ravnomernom srastanju koje je nekakva srećna okolnost, inače bih bila kriva u jednu stranu.
Pitam: Da li to objašnjava ovo sa licem i rukom? Za nogu je sad jasno.
Kaže: Meni to liči najviše na preveliko psihičko opterećenje.
Hvala ti Gugl, hvala ti mozgu što slušaš gorepomenutog kao da je sveznajući.
Do popodneva, trnjenje prolazi.
5. maj. Više se ne javlja. Zamišljam Gugl kako se pobednički smeje, iako mašinerija nema tu ljudsku osobinu.
Smejem se i ja njemu – u znak pozdrava kada je reč o medicini. Nisam mu rekla doviđenja. Rekla sam mu Zbogom!
Izvor: Stil.kurir.rs / B.M.