IZNAD svakog kreveta na intenzivnoj nezi piše – ime, prezime, godište i “nevakcinisan”. U jednom još traje borba za život dvadesetogodišnje apotekarke iz Beograda, nevakcinisane, bez pridruženih bolesti.
Foto Z. Jovanović
Krevet prekoputa nje – vršnjak, mladić iz Beograda, i umesto njega diše mašina. Nevakcinisan. Bitku za dah bije i kik-bokser, tek koju godinu stariji od njih. Prekoputa prazan krevet. U njemu je bila mlada laborantkinja, nevakcinisana.
Ovo je slika koju reporteri “Novosti” zatiču u kovid-bolnici u Batajnici, gde već deset meseci traje bitka za svaki udah, za svakog obolelog.
– Mesta više nemamo! Pune su sve jedinice intenzivne i poluintenzivne nege. Imamo 850 pacijenata! Odjavili smo se privremeno iz grupe za nove prijeme.
Ovako je doc. dr Tatjana Adžić Vukićević, direktorka kovid-bolnice u Batajnici, odgovarala juče na gotovo svaki telefonski poziv kolega iz cele Srbije, a telefon je zvonio na svakih nekoliko minuta. Kaže, dnevno ima više od 1.000 poruka i poziva, više ni porodica, ni dete ne mogu da je dobiju. Telefoni ne prestaju da zvone ni noću.
– Nikada nije bilo teže. Ne zna se da li je više pacijenata ili su im teže kliničke slike – pričaju dr Adžić i njena pomoćnica dr Jelena Veličković, anesteziolog, reporterima “Novosti”. – Pet intenzivnih nega je puno i niko u njima nije vakcinisan. Na poluintenzivnim je imunizovan tek svaki deseti. Ne znamo šta više da pričamo i kako ljudima da objasnimo šta vakcina znači.
Doktorke Tatjana i Jelena, sa svojim timom, u viziti, svakom pacijentu prilaze kao da je jedini. Strpljivo, posvećeno, temeljno razmatraju svaku mogućnost terapije. Nisu oni ovde samo lekari i sestre, nego jedine oči koje bolesnici vide i koje mogu da im pruže malo topline, nekima, nažalost, poslednji put.
Doktorka Jelena pacijentima ujutru donosi novine, kupili su mašinicu i organizovali brijanje. Vezale se za svakog pacijenta, a one koji mogu da govore pitaju za posao, porodicu, odakle su. Kažu, nije lako zaboraviti ljude koji gube bitku za dah, sami, daleko od najmilijih.
– Radimo i gutamo suze. Eto, tako prolaze dani. Jelena oplače svakoga. A nismo mi ovde samo jednu smenu. Tu smo i vikendom, dolazimo i uveče kada treba. Jedva da viđamo porodicu. Dete mi se rasplače kada dođem kući, jer telefon ne prestaje da zvoni – priča dr Adžić.
– I kada izađem iz bolnice i vidim pune stadione, premijeru u Sava centru, utakmice u “Areni”, žurke i svadbe. Kao da mi neko lupi šamar! Osećamo se izigrano. Strašno.
LJudi neće da se vakcinišu. Uđem u market, ni kovid-redar ne nosi masku na licu. Poražavajuće. Svi bi trebalo da dođu ovde i vide kako izgleda borba za dah ljudi koji su prethodno bili potpuno zdravi.
Da vide ovaj paralelni svet u kome živimo skoro dve godine. Ovde je Galipolje. Nas petnaestak je od prvog dana u bolnici, a ostale kolege dolaze iz cele Srbije, na po 15 dana.
Imamo trenutno i deset medicinskih sestara iz Gračanice. Tu nas je 450 svakog dana, po 150 u smeni.
Jedina radost, kažu naše sagovornice, jeste kad neko pobedi smrt. “On je pobedio mašinu”, pokazuju mladića nedavno skinutog sa respiratora. U sobi pored, naš čovek, iz Beča došao na svadbu, zarazio se, dva puta stavljan na respirator, a sada na putu ozdravljenja.
Izvor: nacionalist.com