Za ovakavu priču nema dobrog uvoda, nema pravih reči, nema adekvatne deskripcije…možete samo da je pročitate – ili ne. Na vama je.
a bih bila kriva da sam se tek porođena obesila o vodovodnu cev u kupatilu. Sve znam, zatekli bi me kako visim, vrištali bi, skidali me penjući se na stolicu, duvali vazduh u usta, trljali srce, okretali bi panično broj Hitne pomoći…
Da, vrištali bi, jer niko ne očekuje da majka tek rođenog deteta sebi oduzme život. To je tako strašno, to je tako nezahvalno i sebično, motalo bi im se po glavama, nešto kasnije sigurno bi to i glasno izgovorili, među sobom; ljudima je oduvek važno da nekoga osude.
I to je uglavnom uvek osuda samo jedne osobe. U slučaju da sam se obesila, to bih bila ja.
Da li bi to bila istina?
Kada sam stigla iz porodilišta, na vratima kuće stajala je skoro cela muževa rodbina. Čula sam povike: “Nek si ti nama snajka donela naslednika!”
Osećala sam se loše, počelo je već nakon prvog susreta sa bebom i samo sam htela da se sklonim od svih, da probam da se smirim, odmorim, operem od krvi. Da se operem od stanja u kom sam se nalazila, a koje je bilo nemoguće saopštiti ljudima koji su me gledali kao majstora koji je isporučio traženu robu. “Nek si ti nama donela…”
Zašto Ti? Imam ime, lepo ime, ne volim kad mi se neko obraća zamenicom. Posebno sada, porodila sam se, donela na svet divog dečaka. Da, bilo je nemoguće reći ljudima koji prevrću po nosiljci bebu i guraju joj novac u ćebence, da se sklone, da se samo sklone i prestanu da urlaju i ćuškaju me laktovima u nadlakticu uz pohvale: Bravo snajka, prvo pa muško!
Da li ljudi koji dočekuju porođenu ženu znaju da je vrlo moguće da dole ima tri ili četiri šava i da joj mrežasti uložak kupi krv i da jedva stoji i da joj mleko ključa u tvrdim toplim sisama i da se oseća ranjivo, na momente ko krava jer već u osmom minutu zapitkuju: Imaš li mleka? Ide li mleko? Pomuzi samo, da krene!
Biću iskrena, osećala sam se zaista ko krava od koje se očekuje kvalitetno mleko sa penom, od koje se očekuje da hoda ko da je ništa ne boli, jer rekla mi je svekrva osamsto puta kako je mog muža rodila na pragu kuće, bez bilo čije pomoći, osećala sam se ko govno, gnjecavo, smrdljivo, plačljivo jer su me ćuškali, lupkali po ramenu, zagledali u stomak, premeravali koliko ga je ostalo posle bebe. One hrabre, samostalne žene će sada reći: Sama si to dopustila, znala li si kakvi su! A, nisam znala. Jer dok se ne porodiš nemaš pojma kako će ljudi prići, nemaš pojma kako ćeš ti u svemu tome plivati.
A ja sam se davila. Nisam imala snage da ostanem na površini, a nisam znala da ronim na dah. Muž je posle pet dana počeo da radi. Ostala sam sama sa detetom, mada i dok je bio tu, nije baš bio očaran da noć provede budan. Počinjem da radim prekosutra, moram da se naspavam, počinjem da radim sutra, moram da se naspavam…a ja u jednoj ruci držim bebu koja plače, dok drugom pokušavam da odvrnem kapi za grčeve dok mi je kašikica u ustima, u glavi neke teskobne misli koje me zbunjuju i otcepljuju od tela… i realnosti…
Dobila sam mastitis, visoku temperaturu, groznicu koja me je šibala; setila sam se mame koja je umrla pre dve godine, počela sam da plačem, da je dozivam: – Mama moja, gde si mi sad, dođi da me zagrliš, da mi kažeš tu je mama, da me miluješ po glavi, da nunaš unuka da samo pola sata odspavam, da ti kažem kako se osećam, da ti kažem da nikoga nemam da mi pomogne, da me gledaju kao “onu” i da je samo važno što sam rodila sina. Mama, dođi, skuvaj mi onu tvoju supu, lezi pored mene, skuvaj mi čaj, reci mi šta se događa sa mnom.
– Mama, ne daj mi da povredim sebe, reci mi da za sve postoji rešenje, reci mi mama da nisam krava, da nisam govno, ni “ona”. Pričaj mi da sam hrabra, da vredim, da mogu da odem sa bebom negde, ko zna gde… da mogu da odem, da je to u redu…
Te noći sam stavila kaiš oko vrata. Bio je sedmi dan nakon porođaja. Muž je bio u noćnoj, posvađali smo se pre polaska. Rekao mi je da sam razmažena, da kukam jer mi treba pažnja i da bi mi “bilo bolje da se saberem zbog deteta”. I dodao je: “Šta bi druge dale da mogu da imaju dete, a ti tu cmizdriš ceo dan”. Tresnuo je vratima. Dete se rasplakalo.
I onda je plakalo, i plakalo, nunala sam ga, pevušila, ljubila, ništa nije pomagalo. Svekrva koja je živela ispod nas, nije reagovala još od dana kada sam stigla. Tada je i rekla: “Meni niko nije pomagao.” Odmah je stavila stvari na svoje mesto.
Spustila sam dete na krevet, modro od deranja. Stajala sam nad njim nemo nekoliko minuta bez želje da ga utešim. Utrnuta. Kao da mi je svest poklopila metalna ploča, teška. Ćutala sam. Nije bilo nijedne misli u glavi. Kao da sam izašla iz sopstvenog tela i iz ćoška gledala šta će sledeće da se desi.
Jedino tako, iz ove perspektive danas, mogu da objasnim zašto sam otvorila plakar i iz muževih pantalona izvukla kaiš, odšetala do kupatila, vratila se po stolicu, popela na nju, okomotala kaiš oko vrata, potpuno tupo odmeravajući hoće li dužina biti odgovarajuća da ga prebacim oko cevi i stavim oko vrata. Onda sam počela da stiskam taj kaiš rukom, bez pomoći cevi. Počela sam da se gušim kada je neko pokucao na ulazna vrata. Nisam obraćala pažnju, a onda se čuo tup udarac.
Ne znam šta se dogodilo, ali sam ko ošurena otrčala u sobu sa kaišom oko vrata i videla beli smotuljak kako se grči na podu, zacenjen. Pao je sa kreveta i sa licem ka podu plakao je, mlateći malim modrim nogama iz čvrsto upakovanih pelena. Bio je tako bespomoćan. Potpuno zavisan od mene. Od žene koja stoji nad njim sa kaišom oko vrata.
Ne mogu da vam opišem, nisam mogla ni da prebrojim delove na koje sam se tog sekunda raspala. Taj prizor me je ubio. Kaiš više nije bio potreban. Osećala sam se kao da sam izgubila vazduh zauvek. Počela sam da jecam: Mama moja, majčice… Pogledaj šta sam uradila!
Uzela sam bebu u ruke i počela da je ljubim sumanuto, kao da treba svakim poljupcem da je vratim u život. I nju i sebe. Nije mi uopšte bilo dobro, smenjivao mi se osećaj beznađa, tuge, ljutnje na sebe, nemoći, poraza. Nunala sam ga sedeći na podu i udarajući potiljkom o zid. Kako mu se smirivao plač, tako sam se i ja smirivala.
Svekrva je i dalje lupala u vrata. Oteturala sam se iscrpljena sa bebom u naručju, otključala.
“Pa što ne otvaraš kada kucam i zašto puštaš da ti dete toliko plače? Hoćeš da se zaceni?”
Zatvorila sam joj vrata pred nosem.
Kucala je ponovo. A onda je prestala. Mislim da je pozvala sina, mog muža, jer se pojavio na vratima posle pola sata.
“Hoćeš ti da ja izgubim posao, od čega ćeš onda da živiš? Šta se dogodilo, zašto mami nisi otključavala vrata? Jesi li ti luda?”
Gledala sam ga nemo. Pustila sam da rafalno ispaljuje, svesna da ću uvek Ja biti kriva što je dete plačljivo, što ne spava, što me boli rana, što sam ranjiva, što sam izmuzla 100 ml manje mleka danas, što ima grčeve, što se ne snalazim, što mi se spava, što sam umorna, što on mora da radi, što samo on donosi novac, što sam bez mame i pomoći, što je njegova majka bolesna, što nisam kao većina žena koje on poznaje…
Uvek Ja. Samo Ja. Da sam se ubila, samo Ja bih bila kriva. Nema saučesnika, samo Ja. Nezahvalna sebična mama.
Zaspala sam kasno, svesna da ću čim ustanem sa detetom u naramku otići po pomoć. Gde god treba, kakvu god pomoć trebam.
Umrla sam gledajući dete kako se rita povijeno kod mojih nogu, ko tek ispalo iz mene.
Ta bespomoćnost jednaka onoj koju sam i ja osećala me je slomila, jer sam znala da mene moja majka nikad ne bi ostavila da se koprcam na podu.
…
To što sam ja uspela da pobedim momenat je verovatno puka sreća. Da je bio na sredini kreveta, možda nikad ne bi pao, možda me taj tup udarac ne bi trgao, pomerio metalnu ploču sa mozga.
Puka sreća. Možda je neće imati neka druga porodilja koja baš ovog momenta sluša “Ti si, zbog Tebe je, Ti si tako htela, Što Si uradila ovo, Šta Ti misliš, Što nisi bebu…ti, ti, ti…”, cepaju je po šavovima uzduž i popreko. Guraju u očaj, ranjivost, bespomoćnost, griže savesti. Produbljuju stanje.
Voleti dete znači voleti njegovu majku. Brinuti o bebi je briga o majci. Milovati dete uključuje obavezno milovanje majke. Pevušenje bebi traži i razumevanje koje se pevuši majci. Poželeti bebi dobrodošlicu znači poželeti dobrodošlicu i ženi koja je postala mama.
Zar je to toliko teško da se shvati??????
Zar je sve što jednu majku boli – razmaženost? Kuknjava? Sebičluk?
Zar je ranjivost nakon porođaja – prenemaganje?
Zahvalna sam pukoj sreći što sam ostavila sebe u životu, što sam potražila i dobila pomoć, uvek tražite pomoć, (ne čekajte da drugi shvate da vam je loše) što sam otišla posle nekog vremena od svih, što sam dobila mogućnost da svom sinu budem majka kakva je moja mama meni bila bez griže savesti što sam patila od postporođajne depresije koju niko nije shvatao ozbiljno, osim moje bebe koja je odlučila da se strmoglavi sa kreveta i jecajući poruči: Mama, trebaš mi.
Izvor: Stil