DOKTOR BRANIMIR NESTOROVIĆ
Po mnogima on je jedan od najcenjenijih i najvoljenijih pedijatara u Srbiji. Njegovi pacijenti imaju samo reči hvale…
“Meni su na klinici definitivno zabranili da primam i pregledam ljude bez uputa.
Ja sam već prekršio to nekoliko puta i nastaviću da kršim to. Imam sedam meseci do penzije, ne mogu da me kazne ničim naročito.
Postoji nešto što se zove ljudskost i empatija. Mislim da je Tito u meni ostao jak jer ja i dalje mislim da ljudi i koji nemaju novca moraju kvalitetno da se leče.”
Ovo je u emisiji “Govornica” izjavio dr Branimir Nestorović, načelnik Pulmologije i alergologije u Tiršovoj i redovni profesor medicinskog fakulteta u Beogradu.
Po mnogima on je jedan od najcenjenijih i najvoljenijih pedijatara u Srbiji. Njegovi pacijenti imaju samo reči hvale.
U velikoj ispovesti pred tv kamerama prof. Nestorović je govorio o porodici, siromaštvu, srpskom zdravstvu…
O porodici, bogatstvu i siromaštvu
“Moja majka je imala urođenu srčanu manu, od koje je kasnije i umrla… Kada je rodila mog starijeg brata, sledeći put su joj rekli da ne može u Obrenovcu da se porodi… I onda sam se ja rodio u Beogradu u Višegradskoj.
Moja baba koja je bila spiritus movens naše porodice je došla iz Like sa zavežljajem na leđima. I pošto je bila veoma sposobna uspela je da za 30 godina napravi imperiju.
I danas se u Obrenovcu to zove Lekino sokače. Tu su moji imali vunovlačaru, krojačku radionicu, prodavnicu, 40 šegrta, kuće. Bili su jako bogata porodica.
Moja baba je živela skromno do kraja života iako su imali pare. Onda je došao Drugi svetski rat posle koga im je sve oduzeto.
Moja porodica je bila na ozbiljnom nišanu za istrebljenje. Moj ujak pokojni je bio već viđen za Sremski front.
E moja baba je namestila da moja majka upozna mog oca. Moj otac je bio šef Saveza komunista za valjevski srez. U to vreme je Obrenovac pripadao Valjevu.
On je bio veliki partijac.
Kada je on upoznao moju majku i kada se zaljubio u nju otklonjena je bila opasnost za eksterminaciju.
Godinu dana je partijski aktiv odlučivao da li on može da se oženi sa njom ili ne. I kad se oženio sa njom morao je da abdicira sa mesta funckionera. Ali baba je spasla porodicu.
Porodica posle rata je postala siromašna. Bilo je da se jede i obuče. U to vreme niko nije imao Bog zna šta, pa ni mi. Ali sve što je baka stvorila je nacionalizovalo. Ostala je kuća gde sam ja sad koju je kupio moj deda za rezervnu varijantu.
Ja sam prilično rascepljena ličnost. Moja majka je bila građanska opcija a otac je bio do kraja komunista. Pravi iskreni komunista. Umirao je u bolnici i kaže mi – Idi plati članarinu, nisam je platio za dva meseca, buniće se ovi. Staljina je obožavao ali nije smeo da priča o tome.
Baba je mrzela Tita. Kad je on umro baba je rekla – “Sad sam izvršila svoj životni zadatak da nadživim onog skota”. Ona je umrla sa 89 godina. Nije bila bolesna, jednostavno je odlučila da umre. Legla je u krevet i rekla – Dosta. I nije više htela da jede… Imala je 30 kilograma kada je umrla. Tad sam video da čovek može da umre zato što je odlučio da umre.
NASTAVAK NA STRANI 2…