Počela sam da guglam na internetu “seks u četrdesetim”, “besan na svoju porodicu sve vreme” i “bol u levoj dojci, umirem li?”
Simptomi su u početku bili suptilni: nesanica, ubrzano srce, zaboravnost, ponekad bi mi se omakla pogrešna reč… ALi u roku od nekoliko meseci nisam mogla da zanemarim sve ovo. Ubrzo su stigli napadi panike, napadi nekontrolisanog plača i ta velika emocija koja te guši…
Neposredno nakon 40. rođendana, krvarila sam 10 dana uzastopno. Pokušavajući da kanališem ove promene, stalno sam se vraćala sećanju iz detinjstva. Sećala sam se mame i njene menopauze, ali koliko me pamćenje služilo to se njoj dešavalo u pedesetoj, što se mene tiče imala sam još dobrih 10 godina do panike.
Okrenula sam ginekologa da ga pitam “šta mi se ovo kog đavola dešava?” ali mi se javila medicinska sestra i sasekla me jednom rečju: primenopauza.
To je bio momenat kada sam saznala da pre menopauze postoje godine agonije u kojima te telo priprema za golgotu menopauze.
Prema dotičnoj medicinskoj sestri ja sam ulazila u godine gde estrogen u mom telu počinje polako da opada, te to može da traje godinama.
Bez obzira što je ona bila fina i govorila stručnim jezikom, ja sam čula ovu rečenicu: ovo je vreme kada tvoje telo i um počinju polako da te izdaju.
Pozvala sam najbolju drugaricu i kumu i upitala ih: “Da li ste znale za ovo?” One su me bledo gledale u grobnoj tišini što je značilo samo jedno – niko nam nikad nije rekao!
Dok sam bila trudna, žene su me bombardovale savetima i sve su htele na neki način da učestvuju u tom srećnom periodu mog života, ali ovo – ovo je bila tamnija strana ženstvenosti.
A onda sam narednih pet godina provela u nekoj izmaglici gde sam samo povremeno pomišljala na menopauzu. Ali tamo oko 45. godine, jedno jutro menstruacija je izostala. Ispod tuša sam počela da pipam dojke osećajući njihovu težinu, a u ogledalu sam tražila tragove na telu koji mi govore da sam se ugojila. Videla sam stomačić koji se vidno zaoblio.
Ispostavilo se da trudnoća i primenopauza imaju slične simptome: povećanje telesne težine, osetljivost dojki i sive mrlje po telu. Naravno, sve to sam imala i ja.
Jednog subotnjeg jutra nakon napada panike otišla sam u garažu da potražim muža koji je petljao nešto oko kola. “Možda sam trudna,” rekla sam mu u jednom dahu. Zaledio se u mestu. Pogledao me onako bled i rekao “Shvatam“.
Pošto me je prošla i jedina trudnoća zarobila u krevetu punih pet meseci, verujem da mu je u glavi bio horor.
Ja sam prolazila kroz svoj sopstveni pakao. Pomislila sam kako ne mogu da imam bebu sada kada noću ustajem da bih palila klimu jer se osećam kao da sam u centru pakla, ili kada dobijem neobjašnjivu želju da se polijem kofom hladne vode. A opet, želja za bebom se vratila. Toliko dugo sam htela drugo dete koje nikad nije došlo.
Međutim, test za trudnoću je pokazao da nisam trudna.
Ne možete da zamislite tu agoniju: tuga jer znate da nikad više nećete biti u stanju da rodite bebu…
Tokom sati provedenih na kafi sa drgaricama sve više sam slušala o botoksu, filerima, kolagenu i svemu onom što bi trebalo da mi pomogne da preguram ovaj period preimenopauze.
Ipak sam uzela ulje lavande, namazala ga na tačke na vratu – to bi trebalo da me smiri. Sutra ću da pozovem doktora, možda je ipak vreme za te lekove…
Izvor: Stil.kurir.rs