Srpska javnost svako malo iznova bude šokirana ispovestima žena koje su doživele pravu golgotu na porođaju u nekom od porodilišta.
Poslednja u nizu bila je ispovest porodilje Mirjane iz Beograda koja je medijima ispričala da su se prema njoj u porodilištu odnosili gore nego neki čovek koji bez empatije maltretira životinje na ulici.
Vređanja, omalovažavanja i strah za svoje i zdravlje bebe su sve što pamti u danima kada je trebalo da bude najsrećnija na svetu.
A upravo njena priča navela je Aleksandru J., sada lekarku koja živi i radi u Norveškoj, da opiše svoju traumu i jezive prizore u jednom beogradskom porodilištu kojima je, kako navodi, i sama prisustvovala dok je kao student Medicinskog fakulteta u Beogradu bila na praksi.
– Vidim da ste ponovo pisali o iskustvu jedne od porodilja, koja je imala tu nesreću da se porađa bez očigledno veze i potplaćivanja.
Svaki put kada bih pročitala jedan od sličnih članaka, poželela bih da napišem mail novinama i potvrdim da to nije nečija izmišljotina i ružan san, već nažalost živa istina, kojoj sam i sama prisustvovala – započela je Aleksandra J. i nastavlja o svom iskustvu sa prakse u beogradskom porodilištu.
-Sećam se da su nas rasporedili u dve sobe, tako što su deca profesora dobila sobu sa manjim brojem kreveta, dok smo mi ostali smešteni zajedno u drugu. Nismo se mešali. Atmosfera na odeljenju je bila užasna. Jadne žene su ležale same i molile Boga da sve prođe kako treba. Mi studenti smo na svoju inicijativu išli od boksa do boksa bez da nam se iko obrati, da obuku, nauči nečemu – nevela je Aleksandra J. u pismu nastavljajući:
-Slušala sam babice kako govore najružnije stvari porodiljama i njima iza leđa. Kako su užasno ružne, predebele, premršave, izobličene od trudova, dobro je da im deca i izgledaju tako kako izgledaju obzirom od koga su…Ja sam se u čudu pitala ko su te žene i zašto su tu gde jesu.
Kako je moguće da one rade kao babice – kaže Aleksandra J. i ističe da nije ni sanjala da će doživeti ono što joj je ostalo kao trauma za čitav zivot.
– Ušla sam u boks gde se nalazila žena koja nije otvarala oči, bleda kao krpa i potpuno sama umirala je od bolova.
Pokušala sam da kažem babicama da nešto nije u redu i da ih zamolim da pogledaju ženu, ali se niko nije obazirao na to. Ja sama sama počela da se preznojavam i paničim, jer nisam znala kako da pomognem, a bilo je jasno da to nije bio običan porođaj“, navodi Aleksandra i nastavlja:
– Posle ko zna koliko vremena i bezbroj mojih pokušaja, najzad je jedna babica došla i odmah pozvala dežurnu doktorku. Mlada, profesorsko dete. Nažalost ne znam joj ime. Skroz kratka tada crna kosa. Ona se obraća ženi na najgori mogući način i kada vidi da ona ne reaguje i ne otvara oči naziva je najpogrdnijim imenima. Kravo, svinjo, stoko, krmačo…Očigledno bi bilo i laiku da je žena koja se porađala bila ili u stanju šoka ili sa nekim psihijatrijskim oboljenjem i da je neko možda moga da proceni na vreme da bi carski rez bio najbolje rešenje i za nju i za dete. Možda, ali tako nešto se nije dogodilo.
Umesto toga doktorka poziva tada anesteziologa, takođe ženu, koja ne samo da nastavlja i sama da izgovara najružnije epitete ženi koja nije u stanju da sarađuje, nego joj prilazi i lupa nekoliko najstrašnijih šamara.
U boks ulazi sve veći broj ljudi i svi rade isto. Ja osećam da ću se onesvestiti ili povratiti. Paralisana, u šoku ne mogu da izgovorim ni reč i ne verujem da se to događa. Molim Boga da se nešto dogodi i taj užas zaustavi – navodi Aleksndra J. i nastavlja:
„U boks tada ulazi doktor kome isto tako ne znam ime, ali sam mu zahvalna do kraja života što je sačuvao to malo dostojanstva lekara u Srbiji. On je prišao ženi, seo na ivicu kreveta i mirnim i staloženim glasom pokušao da je smiri i objasni situaciju i šta treba da radi.
Žena nije u početku reagovala, ali je vremenom neotvarajući oči počela da ‘gura’ i beba je najzad izašla. Lekar je kako je iznenada ušao, tako i izašao odmah nakon porođaja, ne usuđujući se ni sam bilo šta da kaže razularenoj gomili, koja je nastavila da stoji nad glavom bolesne žene i da je vređa. Doktorka je onda uzviknula: ‘Sada češ krmačo da vidiš. Ima da te ušivam na živo’, što je na moj užas i uradila – tvrdi Aleksandra J.
Kakvi su to ljudi?
Seća se da je potom, kako kaže, u magnovenju našla sobu, legla u krevet i plakala do ujutru, kao što plače svaki put kada se toga seti.
– Razmišljala sam tada šta da radim. Da napustim fakultet? Ko su ti ljudi koji se školuju za najhumaniji poziv a onda ga najstrašnije devalviraju? Šta je njihov motiv?
Da li da odem ujutru do neke novinske redakcije i ispričam sve? Onda se setim ko sam ja u tom trenutku. Običan student medicine bez bitnog poznanstva.
Ko su oni protiv kojih ću pričati? Deca ljudi koji vode tu ustanovu i odlučuju. Odlučila sam ništa da ne uradim. Da nađem motiv da završim fakultet jednog dana i odem iz takve zemlje – navela je Aleksandra.
Dodaje da se danas kaje što, ipak, nije bar pokušala da priča bude objavljena.
– Možda bih nekome pomogla. Svaki put kad pročitam neku novu priču shvatim da sam pogrešila. I to će me sigurno proganjati zauvek. Ja sam bila samo jedna od više od osam studenata koji su videli isto. U sobi profesorske dece to veče je bila žurka, kojoj je prisustvovala i mlada doktorka iz pakla – priseća se Aleksandra bolnog iskustva sa prakse.
Ističe da ona danas radi kao lekar u Norveškoj.
– Moj put je mnogo teži. I ovde postoji diskriminacija i nama strancima je teško da se izborimo za svoje mesto, ali nije nemoguće.
Predivan je osećaj znati da čovok nikome ne duguje ništa, da sve što je postigao može da zahvali sebi i Bogu, da živi i radi u zemlji gde je pacijent svetinja, a medicinska etika visoko postavljena.
Taman kada pomislim da su se stvari u Srbiji najzad promenile, dobijem potvrdu da je zapravo sve ostalo isto. I uvek isto pitanje lebdi: da li će najzad neko zaustaviti te ljude – navodi Aleksandra i završava:
– Sve ovo o čemu sam pisala se dogodilo oko 2005. Iza svega što sam napisala stojim celim svojim bićem. Sve je živa istina od prvog do poslednjeg slova – zaključila je Aleksndra J. u pismu.
Izvor: Stil