BAJKA ZA ODRASLE
Praštanjem onima koji su vas povredili, lečite svoju dušu…
–Neću oprostiti, – rekla je ona. – Pamtiću!
– Oprosti – zamolio ju je anđeo. – Oprosti, tako će ti biti lakše.
– Nikada, – uporno je stiskala usne. – To se ne može oprostiti. Nikada.
– Da li ćeš se svetiti? – zabrinuto ju je upitao on.
– Ne, neću se svetiti. Uzdići ću se iznad toga.
– Da li žudiš za surovom kaznom?
– Ne znam, kakva bi kazna bila dovoljna?
– Svako mora da plati za svoje odluke. Pre ili kasnije, svi … – tiho je rekao anđeo. – To je neizbežno.
– Da, znam.
– Onda oprosti! Skini teret sa sebe. Sada si daleko od onih koji su te uvredili.
– Ne. Ne mogu. Ne želim. Za njih nema oproštaja.
– Dobro, to je tvoja stvar – uzdahnu anđeo. – Gde nameravaš da čuvaš svoju uvredu?
– Ovde i ovde – dotakala je srce i glavu.
– Molim te budi oprezna, – zamolio ju je anđeo. – Otrov uvrede je veoma opasan. On može stvoriti kamen i povući te na dno, i može ti podariti plamen besa, koji spaljuje sve živo.
– To je kamen sećanja i zahvalna sam Besu – prekinula ga je ona. – Oni su na mojoj strani. I uvreda se naselila tamo gde je i rekla – u glavu i srce…
Bila je mlada i zdrava, gradila je svoj život, u njenim venama je tekla vrela krv, a pluća su pohlepno udisala vazduh slobode. Udala se, rodila decu, stekla prijatelje. Ponekad se, naravno, ljutila na njih, ali je uglavnom opraštala. Ponekad se ljutila i svađala, tada su njoj opraštali. Bilo je svega u životu, a na svoju uvredu trudila se da ne misli.
Mnogo godina je prošlo, pre nego što je ponovo čula, tu mrsku reč “oprosti”.
– Muž me je prevario. Sa decom imam stalno trzavice. Novac me ne voli. Šta da radim? – pitala je jednog starijeg psihologa.
On je pažljivo slušao, mnogo objašnjavao, iz nekog razloga stalno je tražio da priča o svom detinjstvu. Ona se ljutila i prenosila razgovor u sadašnje vreme, ali on ju je ponovo vraćao u detinjstvo. Činilo joj se da on luta sporednim uličicama njenog sećanja, pokušava da rasvetli, da izbaci na svetlost tu davnu uvredu. Ona to nije želela, zato se suprostavljala. Ali on je ipak video, pedantan je to bio lik.
– Treba da se očistite, – sumirao je on. – Vaše uvrede su se razlile. Na njih su se nakupile kasnije uvrede, kao polipi na koralnom grebenu. Ovaj greben je postao prepreka na putu protoka životne energije. Zbog toga imate probleme u ličnom životu, a ni finansije nisu dobre. Na grebenu su oštre ivice, one povređuju vašu nežnu dušu. Unutar grebena naselile su se i uplele, različite emocije, one truju vašu krv otpadima životne aktivnosti, i time privlače nove i nove doseljenike.
– Da, nešto slično i ja osećam – klimnula je žena glavom. – S vremena na vreme sam nervozna, ponekad me depresija guši, a ponekad prosto želim sve da ubijem.. Uredu, treba se očistiti. Ali kako?
– Oprostite tu prvu, najglavniju uvredu, – savetovao je psiholog. – Neće biti temelja – i greben će se raspasti.
– Nema šanse! – uzviknula je žena. – To je pravedna ljutnja, jer je tako sve i bilo! Imam pravo biti uvređena!
NASTAVAK NA STRANI 2…