Mentalna oboljenja su sve češća, a iako je borba sa depresijom duga i teška, izlaz postoji…
Petnaestak stolica poređanih u krug u prostoriji na dvadesetom spratu. Sedam je zauzeto. Na jednoj od njih sedi Sanja. Prvi put je ovde.
Došla je u Centar za mentalno zdravlje, da bi sa ljudima sa sličnim problemima pričala o svom. Vidno je uznemirena, čak, kaže, i uplašena.
Bori se sa anksioznošću, napadima panike i depresijom – problemima sa kojima se već jednom izborila, ali je sada ponovo „pala”.
Sanja je jedna od više od pet hiljada ljudi koji su od otvaranja ovog centra zatražili pomoć psihoterapeuta.
Strah
Među prisutnima u ovoj sobi sa pogledom na stari deo Beograda su i dve psihoterapeutkinje.
Jednom nedeljno razgovaraju sa grupom ljudi koji se bore sa mentalnim problemima.
Današnja tema je stigma i osude okoline sa kojima se okupljeni suočavaju.
Sanja se uplašila prvog dolaska na grupnu radionicu. Dok priča pred grupom, glas joj malo drhti.
„Prvo sam pitala koliko ljudi će biti ovde, plašila sam se suočavanja sa svima njima. Sada mi je prijatno i volela bih da mogu dva-tri puta nedeljno da dolazim”, priča Sanja za BBC na srpskom.
Sanja ima 30 godina i sa psihičkim problemima se bori poslednjih nekoliko. Pre dve godine, sve je postalo ozbiljno, a ona je, kako kaže – pukla. Tada je i počela da se leči. Uz psihoterapiju i medikamente se oporavila i, kako kaže – restartovala.
Međutim, stres, umor, iscrpljenost i mnogi drugi problemi ponovo su je „slomili”. Odlučila je da ih se još jednom reši i da, pre svega, pomogne samoj sebi.
Zakazala je i individualni razgovor sa psihoterapeutom, ali je odlučila da iskusi i grupna okupljanja.
„Patim od anksioznosti, paničnih napada i depresije. Prva dva su mi najveći problem, dok sam depresivna kada se pogorša vreme”, priča Sanja.
Problemi su počeli mnogo pre nego što je počela da se leči, ali tada, kaže, nije znala šta joj se dešava.
„U periodu od 23-24 godine do danas imala sam mnogo problema. Stradalo mi je mnogo ljudi, bila sam na rubu egzistencije, živela sa muškarcem koji me je maltretirao, malo sam spavala i jela, ni na koga nisam mogla da se oslonim. Uz sve to i – stresan posao, porodični problemi.
U jednom trenutku sam pukla i onesvestila se. Hitna pomoć me je odvezla, a onda su me uputili psihijatru”, priča Sanja o prvom susretu sa terapijom.
Oporavila se, količina lekova joj je smanjivana, „resetovala se”, a onda ponovo pala.
„Kada mi se prvi put dogodilo, uplašila sam se, nisam znala šta mi se dešava, zašto padam, zašto strepim.
U nekom trenutku sam imala utisak da ludim. Nisam imala nikakve crne misli, samo sam bila jako nervozna, srce mi je jako lupalo.”
Kaže da nije mogla da sedi, da hoda, jer – kada bi hodala, puls bi bio još viši.
„Bila sam uznemirena, strepela sam. Jednostavno, u tim trenucima nisam znala šta mi se dešava – ništa me nije uplašilo, ništa se nije desilo, samo nisam mogla da se smirim.
Tada niko nije mogao da mi pomogne, a nisam mogla da pomognem ni sama sebi. Odlazila bih da spavam, to je bilo rešenje”, priča Sanja. “Svaki novi dan je nva borba, a jutra su najteža. Potrebno je da nađem volju i motivaciju da preguram dan, ali znam da rešenje postoji”.
Kada se poslednji put loše osećala, želela je jedino da svi dođu i pomognu joj.
„Bila sam spremna na sve, samo da mi bude dobro. Ljudi koji imaju sličan problem kao i ja moraju da znaju da nije sramota potražiti pomoć obratiti se stručnom licu. To je jedini izlaz”,zaključila je ona.
Izvor: Stil