Mnogi ljudi se boje da kažu “ne” svojim roditeljima i spremni su da žrtvuju sopstvene interese i snove samo da ne bi čuli njihove prekore…
Život se promenio, a promenile su se i poznate porodične strukture. Zato u poslednje vreme filozofska literatura žustro raspravlja o novom, vrlo stvarnom pitanju: Mogu li odrasla deca da zanemare svoju moralnu obavezu prema roditeljima?
Ovo pitanje se pojavilo jer se mnogi ljudi boje da kažu “ne” svojim roditeljima i spremni su da žrtvuju sopstvene interese i snove samo da ne bi čuli njihove prekore. Iz tog razloga postoje mnogi ljudi koji ne žive život kakav žele i koji postaju taoci osećaja krivice i “duga” koji je zapravo nemoguće vratiti.
Zato je važno pomoći odrasloj deci da shvate gde je ta tanka granica između zahvalnosti i dobrovoljne samopožrtvovanosti.
1. Ne bih postojao bez tebe, ali moje rođenje bio je tvoj izbor
Omiljena fraza roditelja-manipulatora glasi ovako: Nosila sam te 9 meseci, nisam spavala noću i nikada nisam napustila tvoj krevetac – gde je sada tvoja zahvalnost? Ali to su prilično prirodne stvari koje čini svaka žena koja je odlučila da postane majka, zar ne?
Dete ni ne pomišlja da će možda morati da vrati svu tu brigu i toplinu koju dobija sada, piše Bright Side A kad se od njih zatraži da vrate dug, ljubav prema roditeljima postupno će početi da nestaje i nastaće uzajamni prekor koji će kasnije prerasti u razočaranje jedno u drugo.
Ovakvi zahtevi kod odrasle dece pojavljuju se kad je rođenje deteta trebalo da postane garancija određenih očekivanja koja su postavljena tom detetu. U porodicama koje vole, briga je prirodna stvar i roditelji se o novom članu brinu kao o nečemu prirodnom, zato u budućnosti neće biti potrebe da traže detetovu zahvalnost.
2. Toliko sam ti dao, žao mi je što to ne primećuješ
Od prvih minuta svog života dete daje roditeljima sve što ima: pogled, zagrljaje, prve reči, rukotvorine itd. Ali roditelji moraju imati snage i želje da primete sve to što njihovo dete čini za njih. Ako sitnice prođu nezapaženo i ako su odrasli sigurni da je potrebno samo ispuniti osnovne potrebe svog deteta, ne čudi da to dete u budućnosti neće osećati čvrstu vezu sa svojom porodicom.
Nepotrebno je reći da se želja za brigom o starijim roditeljima možda uopšte neće pojaviti. U najboljem slučaju, odraslo dete moglo bi i dalje da ispunjava osnovne potrebe svojih roditelja kupujući proizvode, lekove i plaćajući komunalne usluge, dok istovremeno pokušava što ređe da se pojavi u svom domu.
NASTAVAK NA STRANI 2…